Jedne obične šetnje, u jednom niškom naselju, desio se susret koji se ne zaboravlja.
Mlada mama, sa svojom bebom u kolicima, šetala je uz reku kada je uz samu obalu ugledala nešto maleno, mokro i nepomično.

Bilo je to tek rođeno jagnje.
Još sa pupčanom vrpcom.
Samo.

Bez mnogo razmišljanja, uzela je to malo biće u naručje. Svoju bebu je stavila u ruke, a jagnje u kolica – i krenula da traži pomoć.
Na putu je srela momka i devojku koji su znali za Zoo Planet. Bez pitanja, bez oklevanja – uključili su se. Jagnje je ubrzo bilo u kolima, a sledeća stanica bio je Zoo Planet.

Volonteri su ih dočekali spremno.
Narednih mesec dana Bobica je bila pod stalnom pažnjom – hranjena na flašicu, grejana, čuvana, mazena. Kako je jačala, polako je, uz nadzor, učila da jede čvrstu hranu i staje na svoje noge.

Dobila je ime Bobica.
Zbog šara.
Zbog nežnosti.
Zbog toga što je bila mala, krhka i neodoljiva.

Danas je Bobica radoznala, sigurna i svoja.
I dalje osvaja svakog koga upozna – samo sada sa četiri čvrste noge i velikim poverenjem u ljude.